Dnevnik samoće 3: 2007-2012., Boja prolaznosti stvari

„Не знам у каквом сам комаду играо, не усуђујем се одредити му жанр нити га заробити у само једној форми, али се текст стално мењао. Каткад и мојом вољом, углавном против ње. И оно што ми је наметнуто понекад је испадало више моје него оно што сам лудачки хтео или оно што сам постигао махнитим напорима и жртвама. Био сам и уплашено сеоско дете, и збуњени дечак који се обрео на градској калдрми, и претерано радознали младић у подземном свету великог града, и побуњеник против идеолошког реда и распореда у којем сам се обрео, и љубавник жена које сам волео и које су ме волеле, и савестан отац породице који не ужива превише у томе, и одличан радник на сваком задатку, приљежан службеник, иноватор у свом занату издавачком, и верник у време званичног атеизма, и опозиционар највећој колективној заблуди мога доба, и бегунац од будала и лудака, и азилант који тек упознаје своја права, и емигрант који се осећа добро у својој кожи, и повратник који схвата да су његови трагови избрисани, и помало гностик и скептик у време лажних верника, и уморни писац који живи трећи књижевни живот као да му је први, али без илузија и наде. Понекад и ја сам, састављен од познатог и непознатог. Био сам све што сам био и помало оно што нисам био. Ускоро ни једно ни друго нећу бити.“

Видосав Стевановић