Прожимањем аутентичног сведочења и слике бруталне ратне стварности
са дубоко проживљеним лирским епизодама и људским емоцијама и страдањем, Дневник ратног хирурга Миодрага Лазића представља прворазредни документ и изворну грађу за будућа историографска, психолошка,
етичка, медицинска и свака друга сагледавања овог драматичног периода
најновије српске историје. Потврђује да је „сарајевско ратиште” за српски
народ, у трајању дугом готово четири године, било оно митско место на коме
су подједнако горели земља и небо, а на коме се исказивало јунаштво упоредиво са оним херојством наших предака са Зебрњака, Цера и Колубаре,
Кајмакчалана (1912–1914–1918), те да је утрло јасан пут нашим каснијим
војничким подвизима на Кошарама и Паштрику (у пролеће 1999. године). У
томе смислу је дневник израстао у оно трајно и преко потребно сведочанство о надљудским жртвама и страдању једног херојског дела српског народа. Као такав представља и изврстан могући предложак за различите уметничке обраде, те свеколико књижевно, филмско и позоришно приказивање
окончаних ратних догађаја, а изнад свега за обликовање неопходне и трајне
„културе сећања” на ове велике тренутке наше новије историје.