Девојчица и коњић

ДЕВОЈЧИЦА И КОЊИЋ


Књига Љиљане Дугалић „Девојчица и коњић” уводи нас у чаробни свет детињства; чистоте и безазлености дечје душе. Питања малог бића које открива свет, природу, људе и појаве су зачуђујуће прецизна, али никако „стармала”. Иако наизглед наивна и лагана, треба се добро замислити како да се одговори и објасне неке појаве које су нама свакодневне и на које смо навикли, па их више и не сматрамо лошим.

Мила је девојчица која расте у складној породици, окружена љубављу, и ту љубав преноси на све око себе.
Одрасли ће се сетно осмехнути док својој деци буду читали ову прелепу књигу, сетивши се себе некадашњих, и са болом упитати где смо то одлутали и да ли смо заборавили Христове речи да, док не будемо као деца, нећемо ући у Царство Небеско.
Приче о девојчици Мили плене добротом, љубављу, лепотом и диван су пример који можемо пружити деци.
Достојевски је давно у својим „Дневницима” написао: „Не потцењујте живот”.

Тим путем је ишла и Љиљана Дугалић, не измишљајући шта би то деца могла да кажу, него сведочећи шта деца питају и говоре. Преносила је дечја питања и умовања која само безазлене душице могу да питају, као у причи „Богати и сиромашни”, када Мила пита тату: „Да ли птице могу да буду сиромашне?” После татиног одговора, она размишља и даље пита: „Тата, како људи могу да буду сиромашни, а птице не?” На оваква питања није лако одговорити, али се тата изванредно снашао и рекао „да се птице на грани никада не боје да ће остати без хране, и да не скупљају само за себе семење до којег долете, него да кљуцају док су гладне, а остало препуштају другим птицама. А људи не чине тако.”
Има у књизи много симпатичних и само наизглед смешних причица, но све су то доживљаји детињства, али питања мале Миле никако нису само скуп дечјих бисера, већ и штиво које поучава, на чијем се примеру ненаметљивом поуком уче сва деца.

Дирљива је брига детета кад је угледала, по њеном мишњењу, зазидане прозоре на фасади цркве, и озареност и срећа када јој је тата рекао: „Мила, то нису зазидани прозори, на тим местима ће бити фреске, када се заврши зидање храма. На једној страни ће бити Христос, на дугој Мајка Божја.“

„Богородица!“, радосно је поновила девојчица и већ замислила како ће то диван призор бити. Богородица огрнута златним омофором док у наручју грли свог Сина, а Он већ тако мали, с подигнутом десном руком, благосиљаће цео свет.
И њу, малу Милу.“

Мила је била јединица и желела је да има брата или сестру. Сама у соби, разговарала је са иконама и тихо изговорила како жели што пре да добије сестру или брата. Она није знала да су родитељи, стојећи поред врата, чули њен шапат. А чули су га и светитељи, јер се после неког времена у њиховој породици догађају велике промене и Мила постаје старија сестра.
Одрасли обично мисле да деца, занета својим играма, не чују њихове разговоре, или оно што се говори на телевизији, али деца све виде и чују. Тако је и Мила пред спавање, после прочитане приче, питала маму да ли је негде рат и да ли се ратује и ноћу.
Мама се сетила како је она, тада девојчица, пре двадесет година, „дрхтала уз своју мајку, док су убојите ракете погађале мете у нашој земљи. Чак и ноћу док сви добри људи спавају, а мала деца још расту.” Уздахнула је и рекла да се негде у свету води рат, али да је то далеко од нас.
Благи осмех измами питање: „Где се Сунце сакрије кад већ кажеш да се не купа у мору?”, али и помаже другим родитељима да одговоре на питања своје деце.
Уз књигу Љиљане Дугалић „Девојчица и коњић” поново ћете пронаћи дете шћућурено у неком кутку ваше душе и причама обрадовати оне које највише волите.
Књига је писана за децу, и диван је дар сваком детињству.