Девет боја Баната

Банат није задата књижевна тема, нити се у двадесетом веку саборном и дифузном, маре задаће које се допадају свима! Овде је реч о завереничкој припадности, о утишаном облику непознате расвете, о шифри препознавања, о аксанима и отвореним вокалима који се, зацело, на пространом атласу банатском могу наћи посвуда, а на рубовима особито.

Стога је, може бити, имао право Милош Црњански када је изговорио како је "песма Банаћана, широка као равница, лагана као угојена стока што храни као жито" и која се "орила целе јесени, увече, из једне хабзбуршке венеричне болнице".

Тишина је увек у Банату, и њена трпељива природа без сумње је последица сурове континенталне климе, помањкања вертикала које никако не могу да буду замењене лудајом, последњим чином погледа преко грава, узносито и охоло.

Географија духа је ствар готово заумна: Пред нама је песничка, сасвим светска а наша АНТОЛОГИЈА коју граде девет наших незаобилазних песника двадесетопг века : Тодор Манојловић, Жарко Васиљевић, Милош Црњански, Душан Васиљев, Богдан Чиплић, Васко Попа, Мирослав Антић, Вујица Решин Туцић, Војислав Деспотов.

Двадесети век исто има своје мене, своје епохе и своје предрасуде. Има и банатске књижевне центре, љубоморно пажене, не увек мажене, непрекидно. Није о томе реч. Опредељење за интимну, личну карту књижевног Баната, дале су физиономије девет писаца који већ увелико јесу класика. И којих, исто, већ одавно нема међу нама.