Детињство

Ово су приче о једном детињству, о једном селу, о једном времену, о времену пре тог времена и детињства (свакодневна сећања старих на клупи) и о времену после тог детињства, овом данашњем (сећања некадашњих равноселских клинаца, сада расутих по свету и у позним годинама). Ипак, у основи ових прича је једно срећно и лепо детињство, хроника једног одрастања, али и сведочење о нашим родитељима, који су допустили да пуним плућима живимо такво детињство, који су знали меру потреба живота, породичних обавеза и захтева, и од нас тражили да то испунимо, према узрасту и потреби, од чувања гусака у најранијој младости и крава одмах по поласку у школу, брања хмеља у оној шуми од хмељарника према Кулпину, преко чувања млађе сестре или брата, до прављења друштва нашим бабама на путу за цркву у Старим Шовама, где се оне прекрсте, а нас успут крсте. – Аутор Кажу да је књига ризница мудрости. Овом књигом је то потврђено. Сва мудрост је сажета у синтагмама, народним веровањима и бурном историјом. Ова књига је етика одрастања. Књига је приручник за ведрину и споменар срећне деце. Читајући је са спознајом да је настала на релацији Њујорк, Сиднеј, Равно Село, стекао сам утисак да је Равно Село сто пута веће од светских метропола. А велико је јер су у њему живели задовољни људи. Моралне громаде које није прогутао сурови капитал. Од те замке Лазар Ковачић чува усијане главе које срљају у раскошни свет неона, бетона и пластике, журећи да остаре и изгубе оно најважније, љубав. А љубав је Равно Село и мирис ваздуха завичаја који највише фали кад старост ступи. Карако је овим романом демантован, а ја инспирисан довољно да напишем песму коју посвећујем, Лазару Ковачићу. – Тоде Николетић