Делимична ништавност уговора

Делимична ништавост уговора је правни институт која вековима опстаје у уговорном праву. Очување воље уговарача онда када је то могуће и у мери у којој је то могуће представља универзалну вредност, чијом се применом настоје ублажити ригорозне последице ништавости како би се спречили неправични исходи.
Анализирани су модалитети испитиваног института: обична, проширена, модификована, субјективна делимична ништавост, као и могућност аналогне примене испитиваног института на повезане уговоре. Осим теоријског разјашњења ових модалитета, ауторка усмерава пажњу на њихову позитивноправну (не)утемељеност у домаћем праву. Под окриље појма делимичне ништавости подводи читав спектар различитих ситуација којима је заједничко постојање недостатка који се може локализовати на одређени део уговора. Када се узму у обзир бројни модалитети овог института, истиче се да су доктрина и судска пракса општем правилу о делимичној ништавости приписали неупоредиво шире поље примене од оног које му је законодавац изворно наменио (ограничено на формалну примену члана 105 Закона о облигационим односима), те да може служити као инструмент усмеравања судске праксе ка правичном и функционалном решавању спорова. Додатно, перспектива потрошачког права и праксе Суда правде ЕУ осигурава и практичну релевантност рада у овој области у којој је институт делимичне ништавости од посебног значаја, што може имати велики значај за домаће судове у примени стандарда неправичних одредаба из Закона о заштити потрошача.