Деца наше улице

Деца наше улице је роман који нуди развијену алегоријску слику мита о стварању света и ширењу града као универзалне метафоре цивилизације. У минуциозно разрађеном пентаптиху Нагиб Махфуз, овенчан 1988. Нобеловом наградом за књижевност, открива нам своје поимање историје човечанства као утопијске фантазије о изгубљеном рају.

Описујући политику као централну осу укупне људске праксе, аутор нас доводи до смеле и, за многе, грешне мисли да су све религије једнаке. Наука је наследница вере у неизвесној потрази за савршеним моделом светског поретка.

Повест нашег шора, тог светог јајета из ког се легу нови и нови крајеви града, циклична је: изабрани појединац улази у свет насиља и разврата и тријумфује у борби против неправедне силе. Време пролази, свет опева спаситељеве подвиге, али за боравља лекцију и наново тоне у насиље и разврат.

Деца наше улице су епопеја с поруком да неправди мора доћи крај, као што после ноћи долази дан. Овим филозофским романом Махфуз поставља пред националне вође са средине двадесетог века питање да ли желе да стварају друштво правде и слободе или беде, изнуде и мафијашких кланова.

Због овог романа Нагиб Махфуз је био жртва атентата од чијих последица је неколико година касније и умро.

Превео са арапског Српко Лештарић