Да није било рата…

Синиша Корица се одважио да се одлепи од свог омиљеног жанра – есеја и први пут заронио у замршене путеве приповетке. Вешто је мењао стварност и фикције. Његови јунаци носили су причу кроз теснаце историје. Емоције умакао у друштвене догађаје и тако нам поетски изразом приближавао аутентичност историје. У послератним растакањима стварности тражио усуд судбине многих личности, читавих породица, па и народа. Рат је суров, бројне ожиљке оставља, али и у тим осакаћеним послератним временима, околности стварају судбине, живот се заприма у неким другима којих не би било да рата није било. Ликови причу воде кроз турбулентна времена наше унутрашње и спољне политике виђене из амбасаде у Будимпешти, у временском распону од 1848. до 2025. и студентских демонстрација. Дијалогом разјашњавана сама суштина посебно наше недавне прошлости од 1980. па све до првог квартала 2025. Пише их човек који је био не само посматрач, већ једним делом и сам непосредан актер друштвених збивања. Прилози за другачије ишчитавање историје.

Зоран Колунџија