Da li se plašim?

Roman je stalno pisan u prvom licu, iako su tri ličnosti u pitanju. Rečenice su kratke. Stil je zadihan, ženski pažljivo nežan i ličan. Događaji su opisani toplo, doživljeno, sa puno osećanja. Malo smeta što doživljaji muškog junaka zvuče jednako meko i nežno kao i ženskog, ali ne zvuče nikako lažno. Prevod Dragane Bojanić Tijardović je veoma dobar.Glavni likovi, On i Ona, nisu u knjizi imenovani. On je komandant brigade, Ona bezimena partizanska, a njihova kćerka je interpretator njihovih sudbina, pa i njihov kritičar. No, pisac Pogovora u knjizi Olga Manojlović Pintar otkriva njihov identitet, koji se, doduše, naslućivao. Junaci knjige su Ljudmila Krese, komesarka brigade „Matija Gubec“, poznata u partizanima kao Maruša, Franc Krese, komandant (partizansko ime Čoban), narodni heroj i major UDB-e i njihova kćerka Maruša. Imenom se pominju i J. B. Tito, Pepca Kardelj, Marko – Aleksandar Ranković i Slavka.To je generacija koja je iznela rat na svojim plećima. To je generacija mladih, ostrašćenih idealista, boraca za ideju, koji su često bili gladni, gotovo veći deo rata proveli u lošoj odeći i obući. Morali su da budu uvek budni na jedno oko, a da budu primer svima. To je generacija koja se nije smela plašiti. Zapravo – plašila se, ali se to nije smelo videti. U ratu se malo imalo, a sve se delilo. U ratu je građeno bratstvo i jedinstvo. Svakodnevna zbivanja, borbe, izdaje, pogibije, nedoumice, porodični odnosi, sve se to prelama kroz ratnu vizuru. Rat definiše i moral boraca, njihove međusobne odnose, odnose sa onima koji nisu sa njima, sa članovima porodice koji su ostali kod kuće. Tu su i odnosi u partiji, sumnje i razočaranja, nadanja i obećanja. Srećom, knjiga nije ni jugonostalgična ni euforična zbog samostalnosti. Autorka ima meru u odnosu prema svemu...