Cveće živi na vodi

ne volim sneg što je romantičan / volim ga jer je zaustavio Hitlera pred / Staljingradom

Ergić konstatuje ogroman apsurd naših postjugoslovenskih, nekada bratskih društava, i upire prstom, tačnije stihovima, u naše noge zaglavljene u balkanskom žitkom blatu, koje odbijaju da nas odnesu sa mesta kolektivne traume. Dosledno se vraćajući tom emocionalno neobrađenom povesnom prelomu, on uspeva da konstatuje njegove simptome i posledice u sadašnjem trenutku.
Međutim, nemojmo istinoljubivost Ergićeve poezije otpisivati izgovarajući se njenim pesimizmom. Ispod negacije vrednosti koje mnogi doživljavaju kao najstrože neupitne, tinja pesnikova vera u autentični revolucionarni potencijal nežnosti prema bližnjem svom. Iako su ognjišta u ruševinama, prijateljstva zauvek raskinuta, a romantične bliskosti zamagljene srebroljubljem i samoljubljem, knjiga Cveće živi na vodi prepoznaje lepotu čovečjeg srca, makar ona bila duboko zatomljena i temeljno odbacivana.
Danilo Lučić

Budna savest, lirsko uzvraćanje svetu koji nas je zakočio u sopstvenim raspuklinama i razderotinama, ozleđenost i neporaženost, curenje ironije iz nezaraslih mesta unutar nas i – možda najvažnije od svega – govor ljubavi nezaglušen šenlučenjem zbilje... Ergićeva poezija preslikava i nijansira doživljaj kojem kao savremenici možemo posvedočiti: da je domašaj života u našem vremenu „jedna solidna pirova pobeda”.

Jelena Nidžović