Ћутања из Горе

Петрова гора је главни јунак ове фантазмагорије, како митска тако и стварна, чија се историја прати од предримског и римског доба, све до савремености. Расплићу се предања о њеном постању и пореклу имена, уз народну песму о настанку и нестанку Петрове горе.

Роман пратимо кроз свести три приповедача: Леша Самоука, последњег крајишког пророка, чији глас истовремено и отвара и затвара не само свако поглавље већ и читаво петокњижје својеврсним „Епилогом који је на почетку“; управитељку санаторијума, која проговара у „Прологу, који је на крају“; и наратора централне приче. У Ћутањима из Горе мешају се бесконачне полемике Адама и Адаме, првих људи, гласови врховне свештенице Колапљана и римског легионара, гласови руке и гласови пепела, исповести душа и исповести тела, браће и разбраће, политичких противника и коалиционих сабораца, сведочанства патријархове главе и патријарховог трупа, Никог и ничега и Неког и нечега, Душе и тела, Петра и Павла, вечне полемике игумана и краља...

Два угаона стуба ове приче чине два стварна и митска Петра; један је Петар Свачић, последњи хрватски краљ, по којем је, према хрватској верзији, Петрова гора и добила име, док се друга, српска верзија, за родоначелника позива на калуђера Петра, творца живота. Обојици је заједнички гроб – Петрова гора. Митинг из 1990. године одржан на Петровој гори, није пустио духове из боце, већ духове мртвих из Горе, наговештавајући неизвесну будућност живих, што се показало у књигама које иза Ћутања из Горе следе.