Највећи комплимент неком путопису би био да читалац одмах после читања пожели да оде тамо негде. Али, то овде није случај. Овде не пожелите да одете – ви ЈЕСТЕ тамо. Чудновата платна успевају да осетите мирис, чујете шумове и музику, видите боје, осетите структуру материјала, угреје вас топлота ваздуха, знате и које је доба дана и са ким сте.
Пајевић остаје доследан аутентичности својих дела. Како каже Драгиша Живковић у чувеној Теорији књижевности: „Он (писац, прим. приређ.) нам ту не даје измишљену слику живота, већ описује стварни живот, онакав какав се стварно приказао пред њим.“
Умерени оптимиста, враћао се Завичају, у коме је поред својих предака и родитеља и сам рођен, носећи у свом ранцу ону звездану прашину коју је препознавао код Егзиперија, Р. Баха, Маркеса, Коеља, Булгакова, Киша, али понајвише Црњанског. Ово нису Андрићеви Знакови поред пута које сматра својом Библијом, али су ово ипак изистинска, чудновата, а могла би бити и чаробна платна ако читалац пожели да их чита онако како су написана.
Тешко да књига може да има већу амбицију од те да вас забави, а уз то још и да научите понешто. Чудновата платна то довитљиво успевају. Она нам ненаметљиво, са великом лакоћом као свеж кроасан у париском бистроу (једнако мекано и мирисно), откривају слој по слој: има ту и идеологије, и чињеница до којих се дошло озбиљним истраживачким радом, и социолошких посматрања, и психолошких анализа… Бићете путник, али не само кроз просторе, већ и кроз време, машту, културе, слике, светове.
Милан Пајевић нас води кроз галерију ликова вешто и мисаоно, интригира, а пре свега уводи у речи, богат колорит и тонове страсног мужевног живљења, слојевитог виђења у више нивоа и студиозног приступа свакој причи. Чудновата платна на врло деликатан и дискретан начин обећавају наставак неиспричаних прича, коме се унапред радујемо и очекујемо га.
