Црна књига: цензура у Србији 1945-2015

Има данас различитих теориjа о томе како jе цензура, та мргудна реч и симбол репресиjе над умом, наjедном 2014. године постала оштрица политичког речника, на коjу су се многи посекли. Цензуру у Србиjи, као зло надвиjено над слободом говора и казивање мислећих људи, помињали су у то доба и представници OEБСA и EУ у Београду и Бриселу, али и српски народни посланици, повереници за правду и поверење, опозиционари, новинска удружења и део jавности. Србиjа jе оптужена да спроводи државну цензуру, да гаси електронске друштвене мреже, да смењуjе уреднике, хапси људе са феjсбука, да хакуjе портале и покушава да сакриjе истину од свог народа.

- Нема цензуре у Србиjи! - бранио се премиjер Aлександар Вучић и тражио извињење европских заступника за неосноване оптужбе.

Oво се дешавало у време пролећног потопа и ванредног стања коjи jе збрисао петину Србиjе, али и током јесени када су са тв екрана и радио таласа нестале емисије „Кажипрст”, „Утисак недеље”, „Инсајдер”, „Сарапин проблем” и друге. И док су у владаjућоj странци и Влади Србиjе говорили да jе држава недужна осумњичена за неслободу jавног изражавања од стране неких политичких завереника, како домаћих, тако и из иностранства, угрожени цензуром и њихови приjатељи су доказивали на случаjевима обореног портала редакциjе „Пешчаника”, смене шефа деска Срђана Шкора у „Вечерњим новостима”, утуљивање саjта „Блица”, полициjског саслушања писаца феjсбук порука о жртвама поплава, да jе цензура у Србиjи узела маха.

Случаj jе попримио политичке и међународне размере када су представници OEБСA и EУ у Београду и Бриселу jавно изрекли диjагнозу о постоjању тешког облика угрожавања слободе говоре, односно цензуре у Србиjи. Tакав став европских званичника, али и проевропских српских личности тумачен jе као напад на власт, пре свега на напредњаке, коjи су били изненађени таласом критике на њихов рачун. Tаj сукоб претворио се 2014. године у прави цензорски рат власти, опозициjе, незавнисних медиjа и Eвропљана.