Човек и лептири

Ипак, ово није та књига 
Постоје књиге чије писање подразумева знање, надареност, пуку приљежност... Све то заједно или макар нешто од тога појединачно. Али, на крају крајева, потребно је сести за радни сто и на папир пренети замишљено. Ипак, то није ова књига. Јер, за писање Божанских ситница потребно је још много тога – корачати равницом, ићи уз брег, силазити падином, пратити реку, верати се вододерином, залазити у рит, лутати шумом... Рекло би се одреда обичне радње, мада је ретко ко од нас спреман да скрене са асфалтираног пута, да пође мање устаљеном стазом, још мање несигурним богазом. Ретко ко је од нас спреман да се макар и на трен осети изгубљеним у равници, да посрће уз брег, да се котрља падином, да се пробија кроз речни густиш, да кваси ноге у мочварном рукавцу, да ризикује да му шикара изгребе лице и руке... А писање ове књиге није могуће без свега набројаног. Постоје књиге чије читање подразумева предзнање, радозналост, време... Све то заједно или макар нешто од тога појединачно. Али, на крају крајева, потребно је сести на столицу, у фотељу или на клупу, и листати странице. Ипак, то није ова књига. Јер, за читање Божанских ситница потребно је још много тога – склопити корице, изаћи, скренути са пута, упослити тело и чула, посматрати... увидети да, заправо, једину збрку у природи прави човек, да је све друго одавно уређено. Без обзира на то колико нам се све то друго, осим нас самих, чинило као скуп ситница.