Cipele umornih sanjara

Ako hoćemo da čitaocima najsažetije, pa i najtačnije, predočimo sadržaj ovog i za njih inspirativnog romana Zorana Jovanovića, jer će otkrivati junake slične sebi – on je u njegovoj posveti: Prijateljima.
Prijatelji iz ovog romana, njih šestoro, pripadnici su iste generacije, koja je htela u visine bez podrške igde ikoga, koji su se združili po izboru, koliko afiniteta još više sudbine, ma koliko to izgledalo sasvim slučajno.
Oni u svojim poglavljima, uverljivo i dirljivo, otvorene duše, „glasovima raspuklih emocija“, kazuju lament nad svojom mladošću, u kojoj im život i pojedinačno i skupa nije mogao da bude bolji nego što jeste. Bio im je u uzletima i iluzijama, koje ostaju i posle njihovih uverenja da je kraj iluzijama i kad sećanje na negdašnje, naročito neiživljene, ljubavi postane potkradanje prošlosti i kad počinju uspone na sebe u spome-
nima na druge.
Naslov Cipele umornih sanjara upućuje da je roman pisan poetski i metaforično. Kad se cipele, kojim se život prolazi, pretvore u relikviju. To je dosledno i istrajno sprovedeno. Ali u takvo prozno-poetsko tkivo utkano je veoma pripovedački vešto filozofsko i psihološko razmatranje fenomena prijatelj-
stva u konkretnim sudbinama. Ovo od čitaoca traži veću koncentraciju i strpljivost u misaonom zadržavanju kako mu nešto krucijalno i egzistencijalno ne bi promaklo. Recimo, i prejaka formulacija sveta u krajnostima: „... ovaj svet je čudna mešavina pesnika, monstruma i ameba...“ Pesnici nisu ostali. Ostala je jedna tema.
Roman je naizgled pisan fragmentarno jer je zamišljen i ostvaren kao niska priča koje su veoma simbolično imenovane kao sedamnaest nesporazuma, sa epilogom imenovanim Otkrovenje jedino.
Ako bismo ovom romanu tražili neku srodnu priču to bi bila filmska priča Četiri prijatelja scenariste oskarovca Stiva Tešića, koju je režirao Robert Altman.
Milovan Vitezović