Попут Миљковића, Мирјана Штефаницки постаје апсолутно свесна снаге и свих могућих последица изговорено – написане речи. Реч и тело постају „телореч“. Одговорност за сваки изговорен стих бива огромна! Јер песма се дешавала у настајању. Поезија би стварност!… Живот је сан… а сан постаје живот. Шта разликује живот од сна… када временом и сан постаје живот… у мом срцу… ошамућеном врчу… у мом завретеном пламу… у којем сутон свако вече изводи свој смртоносни пад. Мото пете књиге песама под називом „У СНУ ЖАЛФИЈЕ“. „Расплет мојих мисли тражи благослов у бесмртној поезији…“ Књигу бих могао окарактерисати као „сусретање поезије с пријатељима“… нека врста „сабирне тачке“ искуства и пређеног пута. Књижевно – песничко одмориште. Ова књига јесте „живо огледало душе песникиње“, одражава њено преголемо отварање према људима, што резултира одразом у огледалу оних, који се саживљавају са Мирјаном више као мајком и човеком, уједно и са њеним песничким бићем. „…Памтим те као сенку Високог морског таласа…“ ……………………………… „…У предграђу својих зрелих година…“ ……………………………… „…И једно сећање да пробуди заборав…“ Ласло Силађи