Чежње Јеле Спиридоновић Савић, прокажене ауторке чије је дело након Другог светског рата оцењено као недостојно, неродољубиво и издајничко, биле су усмерене ка оној тачки хоризонта иза које почиње трансцендентан свет, изграђен од маште. Трагајући за вишим смислом постојања – прво у лавиринту филозофских аксиома, а потом у мистичком вилајету религијских симбола – Јела Спиридоновић Савић је у песничким збиркама Са уских стаза, Вечите тежње и Јесење мелодије, религиозном епу Пергаменти и збирци приповедака упечатљиво приказала трагичну расцепљеност између духа и тела, духовности и чулности. Смеле поетизације женског мистицизма и женске плоти учиниле су Јелу Спиридоновић Савић ексцентричном фигуром српске књижевности прве половине XX века – фигуром која пркоси увреженим представама о књижевницама и њиховим делима.