Četiri strane vetra

„Чему све ово води? Догађаји попримају неочекиване обрте. Нема предаха на путу ка новим неизвесностима. Тако сам уморна од свега“, размишљала је Вишња. Мучена мноштвом питања, није успела да заспи. Ни себи самој не може да објасни зашто је пристала да са непознатим човеком проводи време у овој кући завејаној снегом, високо и планини. Није га се плашила. Напротив. Да није тако, сигурно не би прихватила Мартинов позив. Да ли је њен поступак подсвесни израз захвалности зато што јој је спасио живот? Не! Да ли је овде зато што је због ње ненадано доспео у смртну опасност па је због тога прихватила, благо речено, његов необични предлог. Можда. Питала се зашто је Мартин баш њу изабрао да јој се исповеди. Зар манастир није прикладније место за тако нешто? Монаси би га, сигурна је, много боље разумели и посаветовали. Апсолутно је уверена да није у стању да му помогне на било који начин. Никоме не може да помогне. Ни себи самој није у стању да помогне. – Из романа