Прича о вишеслојности музејске делатности, а инспирисана је необичним предметима сачуваним у колекцији Галерије: Камен, Кућица пужа, Зуб и Касица. Реч је о предметима непознатог порекла и неадекватно обрађених, који су подстакли Кулића, музејског саветника, на занимљив начин излагања и разматрања. Креирајући имагинарну причу о односу кустоса и предмета, аутор указује на многобројна музеолошка питања и проблеме. Кулићев текст, према наводима рецензеткиње, професорке Лидије Мереник, за услове актуелне, неретко стерилне и претенциозне историографске и теоријске литературе о уметности и музеологији, надахнут је, стилски очаравајући, језички бриљантан, духовно супериоран, дистанцирано духовит и формално субверзиван. У њему се, како је истакла Лидија Мереник, висока ерудиција преплиће са идејом релативизације “великих тема” историје уметности, мита музејског “ремек дела” и “великих наратива” теорије уметности.