Četiri diskurzivne tačke plesne prakse

Ples nema tako dugu tradiciju zapisivanja i teoretizacije kao što je imaju druge izvođačke umetnosti, te se još uvek traga za načinima da se artikulišu različite plesne prakse. Četiri diskurzivne tačke plesne prakse nude jednu šemu te artikulacije. Ovaj otvoreni model se bazira na jednom zamišljenom kvadratu, gde se jedna tačka (teme) odnosi na matricu tela, druga na politiku pokreta, treća na izvedbenu strukturu i četvrta na matricu drugog.

Analizirano je osamnaest plesnih dela (među kojima su Hexentanz - Meri Vigman, Groosland - Megi Maran, Trio A - Ivon Rajner, Blaubart – Pina Bauš, Rosas danst Rosas – Rosas, Solo – Vilijam Forsajt, Strangefish – Lojd Njuson, The Perfect human – Hofeš Šehter, Le dernier spectacle – Žerom Bel, Tragédie - Oliver Duboa).

Simulirajući postupak faktorske analize, izdvojeno je šest faktora koji su postali osnova multidimenzionalnog pristupa plesnoj analizi. Ovaj rad je pokušaj da se uz pomoć matrice diskurzivnih tačaka, kao i različitih teorijskih platformi (Lakan, Batlerova, Kristeva, Derida, Delez, Danto, Vitgenštajn, Fuko i dr.) ostvari doprinos u pravcu sistematičnog promišljanja o plesu.