Чекајући Годоа
(ТВРДИ ПОВЕЗ)

Да би објаснио суштину људског постојања, Бекет је за своја дела користио обичне људе. Једном приликом аутора је напала скитница због које је завршио у болници, а она у затвору. Посетивши је, Бекет ју је упитао за разлог напада, на шта скитница није знала да да одговор. У том тренутку, инспирисан људском обесмишљеношћу и бесциљношћу, писац је одлучио да створи ово апсурдно дело.

Чекајући Годоа представља драму у два чина, у којој су главни ликови Владимир и Естрагон, такође, по свему судећи, скитнице. Драма говори о двојици јунака који не могу да докуче откуда су дошли и због чега су управо ту. Упркос томе, према општим законима, њих двојица нису безразложно ту, те је тако њихово ишчекивање некога и очекивано. Они очекују некаквог Годоа, за којег не знају ни да ли је човек ни да ли је Бог. Нађени на истом простору, крај осушеног дрвета, у неограниченом времену, они покушавају на различите начине да га прекрате, као да се, на пример, обесе о осушено дрво.

Цела радња саткана је од ишчекивања, од спољашње обесмишљености и унутрашње празнине, те је, стога, потребан Годо, да јунацима улије наду и поврати веру. Увођењем Поца и Ликија, господара и слуге, Бекет указује на подељеност људи у свету, незнану Естрагону и Владимиру. Постојање управо оваквих ликова, попут поменутих у драми Чекајући Годоа, представља, заправо, људску апсурдност срљања и јурцања у бесмислене људске ситуације и амбиције.

Упркос томе, дрво је олистало, Поцо ослепео, а Годо још није дошао…