Чекаћу у лету

Песме пред нама др Олге нису „за понети”, опточити их музиком и певушити, оне су тешке (крупне) речи са мелодијом која одзвања у души и оставља трагове у читаоцу попут нутрине њеног Пужа призваног месечином, првом песмом у овој збирци.

Песме др Вулићевић могле би се „књишки” поделити на љубавне и рефлексивне и та би подела била исувише груба за обилате изливе осећања и филозофска разматрања у свакој од њих. Писане у распону више од пола века оне пре свега, казују „мудрост живљења”, само их треба читати „ред по ред” како би рекао Богдан Поповић и скоро никад не слушати, јер звук и мелодија гласа одвукли би нас „у страну” – и измакла би нам нутрина песника и крајња порука њеног песништва о умећу живљења која је можда најјаснија у песми „Сизиф и ја”,, временски, најмлађој и последњој у низу збирке која је пред нама. У тако умеђеном редоследу, метафоричком сликом Сизифа и његовог камена, др Олга поентира нам сам ход живота као на ЕКГ извештају: све док се „пењу” и „спуштају” откуцаји људског срца човека постоји. Тако нам она, у поменутој песми својом докторском прецизношћу даје савете: хватај се за стене и пењи са дна, само паклену мемлу не удахни и биће дан.

Кад нам у животу понекад понестане покоје велико Д, збирка песама др Олге Пантовић Вулићевић сачекаће нас негде „у лету”, са нарамком живљења, поклони своју птицу лабудицу.

Радмила Кунчер