Има у Београду једна
тераса под којом срећни смо и као маса,
под којом једино није нам криво
што неког другог воли „све живо"
Ти неки други нису ма који
и само њихов успех не плаши
јер к`о наш подвиг негде се броји,
ти победници, па то су наши
И много волим када се скупимо
уз хладно пиво да уживамо у химни
када ни заставице не треба да купимо
јер најзад тада Србија смо сви ми
и тада пуним плућима дишемо
према тераси дижући главу
да и ми једном бар омиришемо
сем нашу крс`ну и светску славу
Док славни граде капије, арене
или слава чека на свету оном,
нама је довољно када нам „крене"
сви да се скупимо под једним балконом