Campo santo

„U ovoj testamentarnoj zbirci od šesnaest eseja V. G. Zebalda, jednog od najboljih i najpronicljivijih autora našeg doba, prisutne su sve njegove prepoznatljive teme – moć sećanja i lične istorije, veze između slika u umetnosti i života, prisustvo duhova u mestima i predmetima.

Četiri odlomka odaju počast mediteranskom ostrvu Korzici, kroz elegično tekstualno tkanje između prošlosti i sadašnjosti... Campo Santo je sanjarija o smrti, koja polazi od nečitkih natpisa, veličine i ukrasa nadgrobnih spomenika i razvija se sve do krvlju natopljene legende o Svetom Julijanu.
...

Vrtoglav u svojoj erudiciji, dostupan u dubokoj emociji, Campo Santo potvrđuje Zebaldovo mesto pored Prusta i Nabokova, velikih pisaca koji opažaju nevidljive veze što određuju naše živote.“

Susan Sontag


Reč urednikaCampo santo je zbirka proze V. G. Zebalda koji je život izgubio u saobraćajnoj nesreći 14. decembra 2001. Neposredno pre toga objavljen je njegov roman Austerlic, a Zebald u tom trenutku još uvek nije počeo da radi na nekoj novoj knjizi. Postojalo je, doduše, jedno delo koje je ostalo nedovršeno: sredinom devedesetih, nakon objavljivanja Saturnovih prstenova (1995), Zebald je počeo da piše knjigu o Korzici, ali ju je onda stavio na stranu jer se okrenuo pisanju eseja i radu na Austerlicu. Delovi tog korzičkog projekta od 1996. objavljivani su kao zasebni tekstovi na različitim mestima; jedan duži odlomak Zebald je 2000. godine iskoristio u svom obraćanju povodom književne nagrade „Hajnrih Hajne“ koju dodeljuje grad Diseldorf. Tekstovi su prvi put sabrani u ovoj knjizi i uređeni prema sledećem rasporedu: Mali izlet u Ajačo („...tokom dvonedeljnog odmora na Korzici“), Campo santo („Dan nakon što sam stigao u Pjanu...“), Alpi u moru („...jednog popodneva dok sam sedeo pored prozora u svojoj hotelskoj sobi“) i na kraju minijatura La cour de l’ancienne école. Četiri pojedinačna teksta o Korzici zajedno čine jedan ipak nepotpun spektar koji ne može dokraja da predoči svu slikovitost nedovršene knjige, ali ovako sabrani zasebni delovi svakako se pojavljuju u novom svetlu i obasjavaju jedni druge. U Zebaldovoj zaostavštini, koja još uvek nije u potpunosti proučena i sređena, nema drugih književnih radova iz poslednjeg perioda stvaralaštva. Korzički projekt je poslednje, nezavršeno delo pisca čiji se život prerano okončao.

Drugi deo ove knjige pokazuje drugu piščevu stranu: Zebalda esejistu i kritičara. Dve zbirke eseja o austrijskoj književnosti, Opis nesreće [Die Beschreibung des Unglücks] (1985) i Jeziva domovina [Unheimliche Heimat] (1991), već su objavljene na nemačkom jeziku. Tu su i nešto kasnije napisane knjige Konak u seoskoj kući [Logis in einem Landhaus] (1998) i Vazdušni rat i književnost [Luftkrieg und Literatur] (1999), uz jedan esej o Alfredu Anderšu, koji je izazvao mnogo kontroverzi. Razvoj, koji je očit u ovim knjigama, odražava se i u trinaest hronološki poređanih eseja ove knjige. Ovi eseji su prethodno bili objavljivani u naučnoj periodici, književnim časopisima i kao feljtoni, a sada su prvi put objavljeni kao zasebna knjiga. Rani naučni tekstovi – onaj najstariji, o Handkeovoj drami Kaspar, napisan je 1975 – nagoveštavaju Zebaldovo interesovanje za pisce (Peter Vajs, Žan Ameri) i teme (uništenje, tugovanje i sećanje), kojima će uvek iznova da se bavi u svom književnom radu, i koji će omogućiti da se prepozna razvoj njegove stilske individualnosti. Tek kasniji eseji – o Ernstu Herbeku, Vladimiru Nabokovu, Francu Kafki, Janu Peteru Tripu i Brusu Četvinu – koji nastaju od devedesetih godina, istovremeno sa Zebaldovim proznim delima Vrtoglavica, Iseljenici, Saturnovi prstenovi i Austerlic, konačno će se osloboditi fusnota, zbaciti balast naučnih referenci i umesto toga naglasiti tipično zebaldovski ton. U esejima Moments musicaux i Pokušaj restitucije, koje je iskoristio kao svoje govore prilikom otvaranja Operskog festivala u Minhenu i štutgartskog Literaturhausa 2001. godine, esejista se više ne može razlikovati od pisca. U svom pisanju Zebald konačno ostvaruje ono što je izjavio u intervjuu sa Zigrid Lefler još 1993. godine: „Moj medijum je proza, a ne roman.“ Na kraju ove knjige nalazi se Zebaldov govor povodom prijema u članstvo Nemačke akademije za jezik i pesništvo. Tu nam govori o svom snu u kome je i on, kao nekada i Johan Peter Hebel, „razotkriven kao izdajnik svoje zemlje i prevarant“, te da zbog takvih zebnji, kako kaže, prijem u Akademiju smatra kao „neočekivanu potvrdu legitimiteta“. Jedan drugi, možda ne tako neočekivan i svakako ništa manje častan oblik legitimnosti je prihvatanje Zebaldovih knjiga među širokim krugom čitalaca, kao i ozbiljnost s kojom se pristupa raspravi o njegovoj misli.

Sven Majer
 

O autoruV. G. Zebald (Winfried Georg Sebald; 1944, Vertah, Nemačka – 2001, Norfok, Engleska), studirao je nemački jezik i književnost u Frajburgu i Mančesteru. Od 1970. predavao je na Univerzitetu Istočne Anglije u Noriču u Engleskoj. Profesor evropske književnosti postao je 1987. godine. Od 1989. do 1994. bio je prvi upravnik Britanskog centra za književno prevođenje. Najvažnija dela su mu Schwindel. Gefühle (1990; hrv. prevod Vrtoglavica, „Vuković & Runjić“, Zagreb, 2011), Die Ausgewanderten (1992; srp. prevod Iseljenici, „Paideia“, Beograd, 2011), Die Ringe des Saturn. Eine englische Wallfahrt (1995; srp. prevod Saturnovi prstenovi, „Plato“, Beograd, 2006), te posthumno objavljeni Austerlitz (2001; srp. prevod Austerlic, „Paideia“, Beograd, 2009). Dobitnik je brojnih nagrada, uključujući književnu nagradu za fikciju Los Anđeles tajmsa, Berlinsku književnu nagradu, Nagradu „Literatur Nord“, Nagradu „Hajnrih Bel“ grada Kelna, Hajneovu nagradu i Bremensku književnu nagradu. Poginuo je u saobraćajnoj nesreći. U martu 2002. posthumno mu je dodeljena Nagrada Nacionalnog udruženja književnih kritičara.



Beleška o prevoditeljkiSanja Karanović (1973, Bačka Palanka), diplomirala je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu na Odseku za nemački jezik i književnost. Za prevod romana Korektura Tomasa Bernharda dobila je Nagradu „Miloš N. Đurić“ (2017). Radi kao profesor nemačkog jezika i bavi se prevođenjem.