Бурлеска господина Перуна бога грома

Растко Петровић написао је један од најнеобичнијих романа српске авангардне књижевности.

„Бурлеску" је жанровски тешко дефинисати јер се у њој смењују елементи митова, бајки, предања, епских песама, житија, апокрифа, биографске и аутобиографске прозе па све до конструктивистичке поезије.

Када се роман појавио, почетком 20. века, поделио је читалачку јавност тадашње Југославије. Критичари и писци наклоњени традиционалној литератури су роман дочекали негативним критикама. Са друге стране, Иво Андрић је сматрао да су странице Петровићевог романа „пуне раста, покрета, плођења, зноја, игре, патње жеље и смеха. Перунов рај је место неке апсолутне анималне веселости и душе напаћених се не примају „да би у рају остало весело", док је Станислав Винавер наглашавао да је Растков роман генијалан и наводи да је „сав Београд куповао књигу да се смеју и да вриште. Била је то јерес у свету добронамерних грешника".

Између осталог, у Растковом свету мешају се Ван Гог и Стари Словени, јер, шта има природније од тога?