Булбул и његов газда

"Вероватно највећи живи арапски прозни писац..." - Гардијан

Хасан Бласим пише о данашњем времену и проживљеним актуелним друштвеним догађајима. Већ на самом почетку романа, тамо где нам се његов млади јунак Булбул представља, постаје јасно о каквим временима ће ту бити реч, будући да је он рођен 1984, у јеку ирачко-иранског рата: "Ја и моја млађа сестра Зехра смо сирочад. Мајка је умрла на порођају доносећи на свет Зехру, а кад је мени било шест година, погинуо нам је отац. Пошао био у Неџеф на сахрану свом синовцу, аутобус се у путу преврнуо, запалио и отац је изгорео." После овога тешко се може десити ишта трагичније (мада може страшније!) и осетљивији читалац, поготову ако је и сам – као што многи са Балкана јесу – прошао кроз пакао грађанског рата, може лако одлучити да књигу одложи на страну, с потајном намером да јој се никад више не врати. Срећом, већина то неће учинити, а свако ко буде читао овај роман Хасана Бласима наћи ће у њему оригиналну забаву у ланцу од седам крими-прича с местимичним освежењима у виду кратких еротских секвенци зачињених јетком политичком сатиром, за коју наратор пред крај каже: "Била је то шега на рачун оне лоповске дружине што нас је у име религије покрала и опљачкала." Због свега тога Бласим пише књигу на народном језику у којој читамо сву горчину изгубљених година и младих живота из Ирака и других арапских земаља, које деценијама прати слична, трагична судбина. Али одмах по појави те књиге писцу су почеле стизати претње по живот, његов и његових ближњих... - Српко Лештарић, из Поговора