„Поезија Станке Ћаласан је слојевита и садржајна, јасна и прецизна. Није тешка, али је захтевна. Мора се пажљиво читати јер ако није тако она, као право песничко јединство, измиче и одбија од себе површински приступ читаоца.
Топло препоручујем ову збирку јер после читања нећемо бити исти. Покренуће се у нама мисаона структура: где смо, ко смо и какви смо…
А Станка Ћаласан неће дозволити Да притаји ватра.”
Анђа Шушић
„И сам помало збуњен, послије првог читања овог дјела, свјестан сам да се налазим пред једним јако комплексним и необичним градивом са којим се треба ухватити у коштац. На тренутак помислих да халуцинирам, и да нисам знао да су ове јаке, архаичне метафоре дјело књижевнице Станке Ћаласан, помислио бих да је ове стихове, неки археолог, у својој истраживачкој залуђености, ископао негдје из таме прошлости, бацио на њих свјетлост и ставио пред нас, читаоце, Његошеве изгубљене и заборављене рукописе…
Схватих да је за анализу овог дјела потребно да га читам бар још неколико пута, да бих ухватио ‘минимум ритма’, ове световно-духовне, филозофско-психолошке поетике, да је тако назовем у својој ‘изгубљености’ пред њеном прометејском снагом…”
Драган Вилић, књижевник
„Збирка песама ‘Буктиња’ својим називом себе ставља у хераклитовске оквире стваралачког процеса. Песме су груписане у четири тематске целине. Лагано, стих по стих, песникиња нас води од царства небескога, до људског и нељудског, животног и божанског. Душа јој је, како каже, заоденута у лиру, а у њој искра распламсава душу и ствара стихове.
Од посвете па до сасмог краја збирке ‘букти’ дијалог између песникиње и Петра Петровића Његоша. Провејава Платонова идеја (којој је и Његош био склон) о демиургу, и да је песник на земљи оно што је творачка сила у свемиру и да за њега вреде исти закони као и за њу…
Управо та идеја о песнику творцу нових светова, али и песнику који има задатак да поучи, саветује, јер види даље и више, је све време присутна у стиховима ове збирке песама. Песникиња има изузетан дар за језик, она познаје и стандардни језик и његова правила, али исто тако призива архаичне речи које чува од заборава, успут ствара нове речи бојећи своје стихове звуком и ритмом правећи слике достојне великана светског песништва.”
Мр Душанка Ђокић