Радња романа Будилник вечности Луци Маравал Орловић тече брзо и плаховито као неки планински поток. Ако сте пропустили видети његове лепршаве лепоте у било којем току, мораћете трчати за њим да га стигнете. Слике, односно слапови се нижу један за другим, као сребрне ниске. Оне су готово бајковите, али уверљиве, понекад наивне као да су насликане дечјим очима. Луци живот гледа зачуђеним и радозналим очима срне. Она пише тако, као да прича бајку за лаку ноћ, не описујући нека страшна места или неке усуде, сви су они благи, честити, јер нам после читања треба лак сан.
Реченице су једноставне, лапидарне, понекад нам се чине огољене, али не у буквалном смислу јер док их читамо, иако нема неких дугих и посебних описа, као и метафора, пред нама се редају необичне и чудесне слике. Луци пише у маниру искусног аутора и ни по чему не бисмо помислили да је то њена прва књига. Онај ко не чита биографију, помислио би да чита ауторку са ко зна колико дела. Она се попут Маргерит Јурсенар бави „тајнама вечно људског”, људским сновима, односно животом. Као што је и сама написала у посвети ове књиге, она пише за оне који штите живот у свим његовим облицима.
Михајло Орловић