Бродови језде ка успеху: путописи

Позив на путовање

Путовања, путовања, путовања. Да ли са више знамо боље? Или са мање маштамо више? Колико је далеко - близу нама? Колико смо сви ми, уствари, једно „ја“?

Путописи који се налазе пред вама, настали су непланирано. Али, онда како то бива са испрва „непланираним“ догађајима и намерама, полако сагледавамо намеру и потребу и постајемо свесни: ништа није случајно и све има свој смисао, који нам не мора увек у почетку бити јасан!

Путовања, путовања, путовања...

Имала сам срећу да изаберем родитеље који су волели да спознају и упознају свет. Имала сам срећу да изаберем родитеље који су волели људе и који су увек желели да помогну другоме. И тако је мени остало само једно - да наставим њиховим путем - да откривам свет и да дарујем себе...

Путописи су започети онога дана када сам добила позив да предајем на факултету у Кини. Када сам осетила снагу векова прошлих и ново долазећих и морала своје спознаје да поделим са својим пријатељима. Стога, путописи често имају форму разговора са пријатељима. А у њима толико тога...

А у њима толико тога... Од историје и географије. Од политике и економије. Од културе до културе. А пре свега, ово су путописи о људима и њиховим надањима и стрепњама које су исте и у Индији и Доминиканској Републици, као и у Швајцарској и Аргентини...

Повод мојим путовања је углавном био послован. Развила сам курс на факултету у Америци на коме предајем, који за циљ има упознавање других култура: организацију и функционисање политичке власти, међународних односа, пословања предузећа, образовног система, до утицаја историје и географије, религије и не религије на постојање људи у различитим земљама. Као гостујући професор на факултетима од Азије до Јужне Америке,  имала сам прилику да упознам много људи који су ми помогли да њихове земље доживим на посебан начин.

Стога моји путописи имају мирис и укус, машту и стварност свих људи који су обогатили моје постојање и чије дарове желим да поделим са вама.

Али, пре тога свакако и ово. Желим да изразим дубоку захвалност свим људима које сам упознала, онима који су ми постали пријатељи, својим студентима, Бобану који је створио нову лепоту у моме животу, али и онима које нисам упознала али чије постојање је на неки чаробан начин део мојих мисли и трајања.

Највећу захвалност дугујем својој мами Бранислави и њеној љубави и храбрости да ми подари свет, и своме тати Милентију, његовој љубави и непоколебљивој вери у истину.

 

Гордана Пешаковић

Сарасота, октобра 2011.