Бранислав Нушић

Иза онога ко га је знао само по делима, Милан Ðоковић је писац обимног и разнородног опуса (драме, романи, приповетке, песме, спомени, критике, студије, преводи и беседе) веома завидних домета, у којима се осведочио прирођеним даром и стеченом интелектуалном ширином, који су били у потпуном сагласју са његовим благим, али ауторитативним карактером.

Био је пријатељ и саговорник који се само може пожелети.

Стварао је Милан Ðоковић своја дела са великом књижевном одговорношћу, пре свега у драмској вокацији (одан Аристотелу у поетици и Станиславском у систему глуме), где се старао о аристотеловској уверљивости у станиславскијевској поставци вештине оживљавања карактера, али је вредновао и дизао необично вредна дела других, било на репертоарима београдских позоришта, Народног и Југословенског драмског, о којима је у разним периодима свога радног века одлучивао (препоручујући их својим естетским ауторитетом репертоару других позоришта Србије и Југославије).

Та дела других, не само драмска, његове пажње вредна, вредновао је одговорним критичким текстовима, било у студијама или узбудљивим успоменама, тако и писаним.

Они који су Милану Ðоковићу били уметнички и интелектуални савременици могу да сведоче како је он исту, ако не и већу одговорност показивао за чување и узвишење у достојанству духовног живота Београда и Србије, додајући том животу и своје лично господство и достојанство.
Читај даље
Иза онога ко га је знао само по делима, Милан Ðоковић је писац обимног и разнородног опуса (драме, романи, приповетке, песме, спомени, критике, студије, преводи и беседе) веома завидних домета, у којима се осведочио прирођеним даром и стеченом интелектуалном ширином, који су били у потпуном сагласју са његовим благим, али ауторитативним карактером.

Био је пријатељ и саговорник који се само може пожелети.

Стварао је Милан Ðоковић своја дела са великом књижевном одговорношћу, пре свега у драмској вокацији (одан Аристотелу у поетици и Станиславском у систему глуме), где се старао о аристотеловској уверљивости у станиславскијевској поставци вештине оживљавања карактера, али је вредновао и дизао необично вредна дела других, било на репертоарима београдских позоришта, Народног и Југословенског драмског, о којима је у разним периодима свога радног века одлучивао (препоручујући их својим естетским ауторитетом репертоару других позоришта Србије и Југославије).

Та дела других, не само драмска, његове пажње вредна, вредновао је одговорним критичким текстовима, било у студијама или узбудљивим успоменама, тако и писаним.

Они који су Милану Ðоковићу били уметнички и интелектуални савременици могу да сведоче како је он исту, ако не и већу одговорност показивао за чување и узвишење у достојанству духовног живота Београда и Србије, додајући том животу и своје лично господство и достојанство.