Borislav Pekić: Zlatno doba dijaloga

„U antropološki epos uvelo me je zanimanje za prirodu čoveka, za njegovu suštinu, a iznad svega osećanje da živim u tuđem, naopakom, pogrešnom svetu, civilizaciji koja ne saobraća s autentičnim duhom humaniteta, u istoriji koja izgleda kao... ljudska ali ljudska nije, ne samo zbog svojih promašaja nego, pa i više, zbog svojih ’uspeha’. Ulovila me je zebnja, a tamo zadržala hipoteza da je napredak – kako je u našoj ekstremno materijalističkoj, mehaničkoj i automatizovanoj civilizaciji zamišljen u prosvećenim, pozitivističkim umovima, planiran od svih doktrina realne politike i oba, prividno protivrečna, a stvarno ontološki podudarna generalna socioekonomskog smera – put u neizbežnu degeneraciju osnovnih pretpostavki pravog ljudskog života...

Stvar nije u tome da postanemo nešto drugo, nego da otkrijemo – šta smo.“
 
Borislav Pekić, Zlatno doba dijaloga