Први еп у српској књижевности, досад некритички објављиван, у новом приређивању Мирјане Д. Стефановић, уз њену уводну студију, показује како се увођењем овог мало познатог жанра могу одмах кршити и његове конвенције. Овим делом XVIII века оживљава се и у потпуности другачије осветљава српски писац који је уобичајено познат као духовни стваралац. Причом о савременом догађају који је био једна од главних тема јужнословенске епике, Јован Рајић је, на плану поетике, модификовао основне карактеристике овог античког жанра (тема, стих, стил, јунак); тим поступцима омогућио је стварање других епских жанрова у националној књижевности.