Блиске даљине: Москва и Кијев

Човек у младости најчешће путује из радозналости и задовољства, за својим сновима и емоцијама. У једној деоници живота из сазнајне и стваралачке знатижеље и потребе. У неком зрелијем добу, нарочито после великих олуја и губитака, путује по инерцији и нужности, из досаде или очајања. Тада путовање делује окрепљујуће, као лек и терапија; помаже да се све лакше поднесе. А понекад је све ово помешано.Путовање је и суочавање себе са светом, сабирање и одузимање. Оно није само доживљај и фактографија, већ за правог путника, пре свега, будан сан и имагинација. Иако су ми ова путовања, у неким тренуцима, изгледала као да „по вјетру путујем”, опомињао ме Његошев глас: „Грехота је на путовање викати”. Ма какво оно било. Човек се на путовању са собом саставља. (Мићо Цвијетић)