Били смо украс човечанства

БИЛИ СМО УКРАС ЧОВЕЧАНСТВА!

Шта ово би с’ тобом Србине? Где си се ово нашао? Јеси ли у предворју Пакла? Је ли умрла савест човечанства? Ако је умрла савест оних који су се дичили њоме, зашто онда на свим српским кућама, терасама и прозорима нису истакнути црни барјаци? Зашто Срби у знак жалости не носе црни флор око рукава?

Јесте, свакако је савест преминула, дуго је боловала, дуго се мучила, опирала се смрти, понекад и понегде чуло су се слабашни гласови у заштиту српског народа. Али није било оног снажног, претећег гласа који би упозорио насилнике: Даље руке од српског народа! То је витешки народ који је у своју врхунску етику уградио и морални кодекс човечанства, у свеопште вредности слободе! Никад српски народ у минулих сто година није прешао преко туђе границе, никад српска војска није била окупатор. И када је 1912. године ослободила Косово и Метохију, она је само протерала Турке са прадедовског огњишта. Протерујући турске окупаторе, српска војска није срушила ничију богомољу, није силовала ничију сестру, није уцвелила ничију мајку …