Беле ноћи сивог сокола

Овај роман триптих, својеврсна сотија, можда је најоригиналније дело прозе која је неминовно у вези са урбаним пејзажима. Али не као слављење града или његово отуђење у разочарењу главног јунака, већ као опис оних епизода ритуала живота у којима сви учествујемо. Неминовно, иронија и сарказам су једно од главних Драгићевих упоришта али и све „вредности“ којима се наша урбана стварност поноси као врхунским цивилизацијским достигнућима. Повратак главног јунака из рата у депресивне деведесете у време инфлације, отимачине, невладиних организација, „колективне кривице“, политичког лицемерја и мешетарање ствара низ ситуација и бриљантних описа времена и прилика које још увек нису део историјског памћења. Отклон ка традиционалном је такође део Драгићеве иронијске дистанце. Овај роман непристајања, гаргантуеловског хумора, карневалског времена, ликова и карактера говори оно о чему сви гласно ћуте јер о трпељивости не желе да причају, а храброст је апстрактна категорија живота свагдашњег.