Башта сљезове боје
(брош повез)

Збирка приповедака Башта сљезове боје ретроспективно нас враћа у прошлост, у детињство нашег писца – Бранка Ћопића, описујући нам његов завичај, али и догађаје који су обележили најлепше дане његовог живота. Ова књига почиње писмом, које је Бранко упутио свом преминулом пријатељу Зији Диздаревићу, јер је осећао потребу да свој страх од старости и смрти подели са њим. Како читаоце не би оптерећивао суморним и црним мислима, написао је ову књигу и одвео их у свет јаве и сна, у свет детињства.

У првом делу књиге – Јутра плавог сљеза писац своје приповедање започиње приповетком Башта сљезове боје, у којој се срећемо са најомиљенијим пишчевим ликом – деда Радетом. Немоћан да поправи свет, аутор се враћа у детињство, у тело дечака, и с његовог аспекта нам говори о својим доживљајима из детињства, присећајући се деда Радета, чича Ниџе и многих других. Увођењем деда Радета, јединственог и тврдоглавог јунака по свом уверењу, читаоцима се улива вера и оптимизам у неки лепши и праведнији свет, што Бранкове приповетке чини још дражеснијим. Приповетке које припадају првом делу збирке несумњиво одишу лепотом пишчевог завичаја, али и богатством и топлином емоција које из њих проистичу. У другом делу збирке, Дани црвеног сљеза, Бранко је у поодмаклим годинама, али се присећа како је лепо било истраживати на ујаковом тавану, препуним тајнама и изненађења и трагати за суровим бојовницама голубијег срца. А враћање у пишчево детињство значи враћање у наша детињства…

"Негдје иза мене у овоме свијету је село Хашани, кућа мог ујака и моје године између седме и дванаесте, дани дјетињства, старији и мудрији од Колумба, Тесле и барутних изумитеља, дани кад смо били врло смјели и безгранично богати.”