Балтус

Балтазар Клосовски де Рола, звани Балтус, немачко-
-пољско-руског порекла, по оцу даљњи Бајронов рођак, рођен је 29 фебруара 1908 у Паризу! Отац му је био историчар уметности и сликар, мајка сликар, а брат Пјер Клосовски се такође бавио сликарством! Није само Рилке (који је био љубавник његове мајке) био одушевљен његовим сликарством, него је и Пикасо купио једну његову слику, јер га је узбудила пригушено-страсна еротика његових дела.

На нечију каснију примедбу да на његовим сликама има порнографије рекао је да су његове слике религиозне, и да он слика анђеле. Није завршио никакву уметничку школу, али је у младости копирао велике мајсторе (Дела Франческу, Мазача), па се за његово дело може рећи да је лична историја сликарства, јер се на његовим сликама – на први поглед једноличним – препознају Сурбаран и Карпачо, Мазачо и Ðото, Дела Франческа и Сасета, Белини и Курбе, Каравађо и Пусен, средњевековне иконе и Сезан. Неко је рекао да „управо због тога што нас ово сликарство подсећа на многе ствари, Балтус не личи ни на кога“. Његов живот је тајанствен и загонетан. У каталогу једне своје изложбе написао је о себи само ово: „Балтус је сликар о коме се ништа не зна. Сад погледајте његове слике.“ Али, ипак се зна да је живео у Паризу, Берлину, Берну, Риму (управник за време обнове Виле Медичи) и Женеви, да се једно време дружио са Дереном и Жувом, надреалистима, са Артоом и Ðакометијем (једино је о њему написао кратак текст), са Марлоом и Елијаром. Радио је сценографију и костиме за Шекспиров Како му драго, за Артоове и Камијеве комаде. Илустровао је Орканске висове Емили Бронте (претпостављамо да су га привукли еротика, страст и језа тог романа) и објавио их у чувеном „Минотауру“. Први пут је излагао у Паризу 1934. Портретисао је Дерена и Мироа. Живео је у два брака (друга жена му је била Јапанка), има два сина и једну кћи. Умро је у замку Велики Шале у швајцарским Алпима. На зиду замка пише: „Смртности, твој понос је смешан и ташт“, а у атељеу је била окачена само једна фотографија – Алберта Ђакометија, који је тврдио „да смо ми оно што видимо“. Има неколико разлога што данас овде представљамо Балтуса. Прво, његов пример је поучан што није прихватао нове појаве у сликарству свог времена. За њега је једино традиција била нова, у смислу да је ново оно што је заборављено, под условом да традиција нису ланци који нас окивају. Други разлог је Балтусова потпуна преданост сликању, али не у смислу кочоперног занатлије, него у смислу посвећеног који се своме делу предао као молитви, чији дух пламти у најдубљим висинама. Трећи разлог би могао да буде прича о искрености у уметности, о „конвенцији“ која је, иако презрена, сачувана у делима великих стваралаца, јер искреност је не само морална категорија, она је покретач онога што је уметност живота и живот уметности. Да ли су ови разлози довољни да би се схватила духовна криза нашег времена?