Балкански гамбит Ватикана

У својој новој књизи Владимир Умељић мало познатим историјским подацима открива најдубље корене тамног односа Запада према Србима.

Зашто се у послдењих 200 година радикално повећао број Хрвата на уштрб Срба?

У каквој су вези покољи протестаната у 16. веку са усташким геноцидом?

Да ли је геноцид над Србима у НДХ екстремни изузетак или део мрачног континуитета злочина?

У предговору књизи, одговарајући на проблем повећања броја Хрвата на уштрб Срба, аутор Владимир Умељић да историјски оквири показују „да Хрвати уопште нису били у стању“, нити су „имали могућности и капацитета да самостално реализују тако велики пројекат“.

„Они су се […] од нестанка своје средњовековне државе 1102. године грчевито борили за голи опстанак већ и свог народоносног предзнака „хрватски“. Испоставља се, дакле, да је хрватизација покатоличених Срба првенствено следила аустријском односно аустро-угарском државном резону у другој половини 19. века.

[…]

Улога хрватског римокатоличког клира, као једне врсте „ватиканске пешадије“ на лицу места мора се одговарајуће вредновати. Потребно је узети у обзир и изузетно потенцирану, и социјално-психолошки интересантну чежњу њихових водећих елита – политичке, интелектуалне и клерикалне – да на сваки начин ускладе стварност са сопственом представом стварности о „енормном значају“ своје „тисућгодишње нације и државности“ („wishfull thinking“).

Тај процес „ишчезавања“ Срба западно од Дрине (и шире), што ће се у даљем излагању исто тако показати, континуирано се наставио и после светских ратова, прво у кратковечној Краљевини СХС, потом у Краљевини Југославији, као и у Титовој комунистичкој држави, од којих ниједна није била отворено папофилна, напротив.“