Бајке за избеглице

Кишни вилењаци, који живе у сталној бризи и страху да би њихов нови дом могао нестати док трепнеш. Несрећни дух, не може да побегне са рушевина имања на коjем је некада био срећан. Крхка пахуља, спремна да жртвује свој живот како би поделила судбину са својом браћом. Прелепе шумске виле, храбри патуљци и непобедиви младићи-змајеви... Сви они, превазилазећи најтеже изазове, проналазе нову радост и откривају нове гране живота и смисао постојања, како би сваки читалац ове књиге, упркос свему, могао да пронађе срећу.Бајка о кишним вилењацимаИзгубљени домви и нове наде

Бајка о кишним вилењацимаТама пред свитање запљуснула је Нилину преко целог тела таласом немира који је овога пута био посебно јак. Није могла да схвати да ли је тај страх притиска споља или се рађа у њој самој. Био је свуда, унутра и споља, очајнички, панични страх који пече. Није могла да му умакне, излуђивао ју је. Био је то васељенски ужас који се уздигао из најмрачнијих дубина пакла и управо испунио сав свет око ње.Читавим својим телом, сићушним и готово прозирним, дрхтала је од напетости. Склупчала се и заронила лице у воду која се једва раздвојила под њеном неосетном тежином обавијајући је нежно као перјана постеља. „Код куће сам, све је у реду, код куће сам сада“, шапутала је Нилина. Неизвесно је било колико ће још дуго издржати овај дом пре него што га сунчеви зраци немилосрдно сагоре. Недељу или месец, ако се посрећи и ако издржи до нових киша. Али то није било важно. Важно је било само да је овде и сада била код куће, у малом простору сигурности.Ипак, те мисли јој нису помогле да се смири. Свест о пролазности и крхкости свега што ју је окруживало била је прејака. Нилина није имала дом, никад га није имала, баш као и свако од њих. Чинило јој се да је са тим научила да живи на исти начин као и са сталним страхом од смрти, чак не страхом од смрти, већ посебним предосећањем њене близине и њеног постојања. Нилина је мислила да се навикла на то, али као што је ово јутро показало, било је немогуће навикнути се на такав страх.Около је још увек владао потпуни мрак, па Нилина није могла ни да види своје руке на површини воде, што ју је изнова подсетило на то колико је њено постојање било крхко и несигурно. Не могавши више да издржи исцрпљујућу стрепњу, винула се у ваздух над воденом површином и полетела према готово сувој трави, коју роса још није покрила. Нилина је застала покушавајући да дубоко удахне ноћ коју светлост још није одагнала, и јасно изговорила у празнину:– Мама, плашим се.Ваздух око ње се једва приметно покренуо, доносећи још један дах ноћне свежине.– Све је у реду, драга моја, – чула је мајчин глас. – То је нормално у твом узрасту. Сви смо прошли кроз то, дете моје.– Хоће ли сада увек бити овако? – очајно упита Нилина....