Азил

Роман Азил Сање Домазет има структуру крста. Две испреплетане приче чине вертикалну и хоризонталну раван. Александар, исцелитељ, и Андреј, сликар, два су тока фуге овог приповедања. Читави светови, дно Јонског мора, историје искустава духа, душа, чула, затворени су у сваком од двојице јунака. Трагајући за смислом љубави и за сублимисаним, медитативним у егзистенцији, они бивају увучени у сфере оностраног, танатоидног, митског и дубоко личног времена. Ову причу, о потрази за излечењем духа, у случају Андреја, и борби за васкрсење сопствене душе, у случају Александра, Сања Домазет пише гласом високог тона. Тај глас је прожет љубављу, ужасом, памћењем, митом, културом, вером, чинећи Азил прецизном, сонорно обликованом романескном формом.