Aždajin osmeh

Aždaja što se osmehuje iz naslova nije glavna
junakinja romana. Ona samo gospodari životom glavnog junaka. Tačnije – antijunaka. Čoveka zaglavljenog u sopstvenoj egzistenciji, kreditima, potrošačkom materijalizmu i predugom opterećujućem braku sa pogrešnom ženom, koje ne može da se oslobodi. Čoveka odvojenog od svojih korena i ucenjenog sopstvenom decom. Jedina podrška koju on dobija i jedina ljudska veza koju ima je veza sa prijateljicom, prvom ljubavi iz detinjstva. Veza trajna i duboka ali virtuelna, preko Interneta. Preko pola sveta. Ovo je antiroman o antijunaku. Ne pripada takozvanom „ženskom pismu”. Pre bi se mogao čitati kao „muško pismo” o savremenom svetu u kome je teško biti (ili ne biti?) i muško i žensko. Potpuno neočekivan, a istovremeno bolno realan kraj, daje ovoj priči, koja počinje kao sasvim obična sa namerom da bude laka i lako čitljiva – dramatičnu i gorku dimenziju apsurda.