Роман Азбука за непослушне Венка Андоновског и у структури и на идејном и мисаоном плану има двојност која узнемирава, обезбеђује драмски сукоб у радњи и која постаје мамац за читаоца и услов динамике и развоја приче.
Навикли на модерни наратив који је или одјек постмодерне језичке и структурне праксе или сведеност, минимализам и редукција, у Азбуци за непослушне читаоци се осећају попут детета коме се поново чита бајка, парабола, легенда и који се сада, затечени у тој атмосфери познатог али давно заборављеног, присећају слике и осећања које та слика прати.
Андоновски брижљиво води причу која под формом алегорије обликује снажне слике модерних времена.
Вечно важна питања добијају свој пуни одјек и у модерним временима, у дилемама и изазовима нас и наших савременика.