Архијереј: Изабране хришћанске приче

По сведочењу савременика, Чехов је био страшно стидљив, бојао се високопарности, бојао се многообећавајућих изјава. Рећи „ја сам хришћанин“ за њега је било исто тако немогуће као и рећи: „ја сам добар, ја сам благородан“. Савест га је гонила у Сибир да би бар некако олакшао судбину страдалника. У сваком часу дана и ноћи он је остајао лекар који се одазивао на сваки позив и бесплатно лечио сељаке и све оне који су му се обраћали. Он је био хришћанин чак и да себе тако није називао… Ово је избор таквих прича.


Из ка­ди­о­ни­це се ши­ри пла­ви­ча­сти дим и ку­па се у ши­ро­ком, ко­сом сун­че­вом зраку, ко­ји пре­се­ца мрачну, бе­жи­вот­ну, пу­сту цр­кву. И чи­ни се да за­јед­но с ди­­мом леб­ди у зра­ку ду­ша са­ме по­кој­ни­це. Прамич­ци ди­ма, слич­ни де­чјим увој­цима, кру­же, по­ди­жу се ка про­зо­ру и као да се кло­не бо­ла и ту­ге, ко­јих је пу­на та јад­на ду­ша.

(Из приче Парастос)