Антропопеја - Библијски подтекст у Пекићевој прози

Са задовољством представљамо трећу по реду књигу др Јасмине Ахметагић и искрено верујемо да ће, за добробит наше књижевне сцене, ова изузетна млада жена наставити правцем који је одабрала.

Гледано из перспективе синхроније, у књижевном животу сваке културе постоје центар и периферија, при чему треба знати да становници центра неке књижевности нису оно најбоље што у њој егзистира. Асинхроно проучавање књижевности како-тако, ствари постави на своје место, али оно обично дође са закашњењем и када код учесника књижевног живота увелико спласне стваралачки набој. Српска књижевност у том смислу није никакав изузетак и одвајкада је била препуна аксиолошких тензија, социјалних изневеравања и нетрпељивости.

Кад је реч о савременој српској књижевности, однос између средишта и маргине превасходно је одређен клановским условностима, затим политичким исходиштима, па тек онда естетском провенијенцијом. Наравно, односи у свери јавног живота и материјални моменти, као и генерацијске условности, пресудно су допринели поларизацији књижевног живота и успостављању искривљеног аксиолошког система. Можда то није толико уочљиво у њеном жанровском систему, али јесте у једној баруштини савременог књижевног живота коју творе универзитетска и текућа књижевна критика. Исти људи већ неколико деценија насељавају књижевне жирије, исти људи, са упорношћу на којој би им многи позавидели, издају пропуснице за књижевни центар, односно пресуде за књижевну периферију, њену анонимност и вешала.