„Није усамљено мишљење да су песници неофицијелне поезије спасили част руске литературе друге половине двадесетог века проговоривши, пред окамењеним и клонираним совјетским друштвом, језиком слободне литературе. Без великог страха од власти, далеко од немоћне и баналне совјетске књижевности, од псеудоестетике, од могућности да ће бити цензурисани или забрањени, па и од совјетског читаоца навикнутог на беживотне и недаровите стихове смештене у тужне али чврсте калупе социјалистичког реализма”.