Први пут објављена 2001. године, Којенова Антологија српске лирике 1900–1914. и данас је једина књига која на целовит начин представља ово кључно раздобље у историји српске поезије. За непуних петнаест година, на самом почетку новог века, једна изузетно обдарена генерација песника, од најстаријих, Јована Дучића и Милана Ракића, до најмлађих, Душана Срезојевића и Милутина Бојића, потпуно је преобразила српско песништво уводећи га у свет модерне европске културе и књижевности. У Којеновој Антологији највише простора добила су четири кључна песника овог доба, Ракић, Дучић, Сима Пандуровић и Владислав Петковић Дис, али нису запостављени ни други песнички гласови (Алексе Шантића, Вељка Петровића, Бојића, Данице Марковић, Стевана Луковића, итд) без којих се не могу сагледати све вредности овог песништва. У студиозном, амбициозно замишљеном предговору (стр. В–ЛИ) Којен полемише с неоправданим потцењивањем онога што је ова генерација песника дала српској књижевности: напади критичара модерниста после Другог светског рата на све песнике овог раздобља осим Диса искривили су наше схватање српске песничке традиције представљајући је далеко сиромашнијом него што је стварно била.