Антологија Чиплић: изабране песме Богдана Чиплића

Лексикалије Богдана Чиплића уденуте у равничарски пејзаж, у црквене сатове ерлаво слућених торњева, у сумаглицу и прах иза чије пенушаве завесе прангијају чикоши и коњокрадице, на скели која прима паоре са седам кола одједном, те лексикалије офарбане кукурузним златом јесени лебде над ветрењачама урезаним у небо чамово да не знаш у шта ексер закиваш, јер и сам си у тим лексикалијама квргав као у Чиплићевој песми СОПИЛА свињаревом брисом изрезан у ритској чамотињи.

У тим бденијима од гајди, сватовима изубијаних душа из чијих пукотина крв пиша слуте се громовите летње кише са узвинутим летом једног вивка над коњима чије немире ноздрве подрхтавају у простору, у самоћи равнице из које се нико осим кише јавити неће. Ту страобалну осаму простора с тундром у сумрачју, са тарницама које ландарају простором у потрази за човеком увијеног у чаршав кога ће заковати међу четири даске неорендисане да сви буду весели, јер се света ослободио и мука земаљских ретко ко је с таквим барокним жаром у раскоши инвентарисао, ето, баш ту и такву осаму у којој је свет унатрашке саздан. Драшко Ређеп нам управо предочава и оно што ћуте зидине набоја на усијаном сунцу Богдана Чиплића.