Антигона

Мит који је Софокле (496-406 пре н.е) драматизовао у “Антигони” припада кругу тебанских легенди. Издавањем заповести да Полиник, Антигонин брат, остане несахрањен, Креонт, нови владар Тебе, следи атински закон који не дозвољава покоп непријатеља државе. Породица преминулог има, међутим, обавезу према њему: мртви морају да буду сахрањени, макар симболично, како то Антигона и чини, покривањем тела танким слојем земље. Извршавајући обавезу према боговима којима припада душа погинулог, она крши Креонтову заповест. Ту почиње “Антигона”. Грчка трагедија доживљава процват у петом веку пре нове ере -тад стварају Есхил, Софокле и Еурипид - а настала је, по свему судећи, век раније, и то, по тумачењу и сведочењу Аристотела -из дитирамба, хорских песама у славу бога Диониса, развојем пратећих „импровизација", односно приповедних и дијалошких делова и одбацивањем шаљивих говора.