Антигона

Софокле је уздигао трагедију до уметничких висина до којих нико није стигао до појаве Шексппира. Његове драме допиру до психолошких дубина личности, дајући контрасте у особинама личности: храбрости (Антигона) или неодлучности (Исмена). Он је уједно први трагичар који је увео јунакиње у своје трагедије, јер су то тада то били углавном мушки ликови.