Античко наслеђе и његова рецепција у европској култури

„Антика није стабилна димензија која се може конструисати једном за свагда, већ наша представа о антици зависи од питања која јој поставимо. На пример, античке жене су одувек постојале, али у истраживањима озбиљно фигурирају тек од седамдесетих година 20. века и процвата женског покрета. Све то нам показује да се употреба антике не огледа само у малокрвним копијама или забавним поговорима, већ да нам пружа и значајан извор за истраживање оних аспеката антике које данас можда нисмо у стању да видимо, као и аспеката потоњих времена које нећемо уочити уколико не познајемо античку позадину. “Матилде Скоје и Јерт ВестрхејмЗа европске народе се често каже да имају две домовине – земљу из које потичу и/или у којој живе, и античку Грчку и Рим. Однос према античком наслеђу, некад јаче, некад слабије истицан, али непрекидно жив – имао је најчешће двојаки карактер. С једне стране, антички културни обрасци су се подражавали или некритички преузимали, а с друге, античко наслеђе је служило као семе, као банка идеја за нове обрасце, форме, полазишта итд. Такав приступ најбоље отеловљује гледиште Густава Малера: „традиција је даље преношење ватре, а не клањање пепелу“. Зборник чланака бројних савремених скандинавских аутора „Античко наслеђе и његова рецепција у европској култури“ поклања подједнако пажњу и једном и другом приступу и то почев од византијског периода па све до нашег доба, разматрајући сусрет са антиком и њеним утицајем на књижевност, оперу, позориште, јуриспруденцију, филозофију, политичку идеологију, архитектуру, вајарство, филм... Тематска разноврсност чланака у овом зборнику и висок научни ниво само су неке од одлика ове публикације, сасвим ретке, ако не и једине те врсте, која је објављена на српском језику.